O Vuku

Vuk je hodajuća ljubav. Kao treće dete u porodici, rastao je okružen ogromnom toplinom, pažnjom i neizmernom ljubavi. Sve što je dobijao, još više je nesebično uzvraćao. Rođen da bude nagrada, ispunjena želja, nepresušni izvor milosti i dobrote. Rođen da bude čvrst stub i veza, kako u porodici, tako u društvu.

Naš Vuk je bio svestrano dete. Znatiželjan, druželjubiv, otvoren, neposredan. Pored toga što je uvek bio odličan đak, stizao je na mnoge aktivnosti, gradio i negovao prijateljstva.

Kao dete je počeo da trenira Taekwondo sa svojim drugarima iz osnovne škole. U klubu Winer Čivi je pronašao svoju zajednicu i izuzetnog sportskog učitelja. Želeli smo samo, da se bavi sportom a on je donosio medalje u pionirskoj, kadetskoj I juniorskoj kategoriji. Bio je pionirski prvak Balkana, kao i prvak Srbije u pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji. Osvajač mnogobrojnih medalja sa međunarodnih turnira, a kao član kadetske reprezentacije, ponosno je branio boje naše zemlje na Evropskom prvenstvu u Španiji.

Svaku medalju koju je doneo, oplemenio je dobrotom, drugarstvom i poštovanjem za protivnika. Taekwondo svet mu je pružio priliku da upozna veliki broj sportista, stekne nove prijatelje, sretne vrhunske šampione, da putuje u brojne gradove širom Srbije i Evrope. Pred našim očima, rastao je od bezbrižnog deteta do plemenitog borca i činio nas ponosnim što je naš sin, brat, unuk, prijatelj i drug.

Voleo je drugare u klubu i svog trenera, istinski. Klub mu je bio proširena porodica, a trener još jedan roditelj više.

Vuk je bio Lego mađioničar! Kao sasvim mali otkrio je magični svet kockica koje su značajno doprinele razvoju njegove kreativnosti, logičkog razmišljanja, fokusa i prostorne orijentacije. Svoju maštu i brojne ideje je vešto transformisao u trodimenzionalne objekte. Igrajući se Legom, gradio je strpljenje, kreativno razmišljanje, sposobnost da u jednom predmetu vidi bezbroj različitih namena. Vuk je maštovit i vešt, uporan i precizan, pravi inženjer. Bio je u stanju da po osam, devet sati neprekidno sklapa razne predmete.

Lego je u kasnijem školskom uzrastu dobio i naučnu dimenziju. Kao član poznatog i nagrađivanog tima dece, poznatijeg kao tim Legonauka, učestvovao je tri godine zaredom u na takmičenju First Lego League (FLL), prestižnom globalnom turniru koji spaja robotiku, programiranje i rešavanje stvarnih naučnih problema (ekologija, hidroinženjering). Sati i sati provedeni uz Lego su značajno doprineli razvoju njegovih inženjerskih veština, rešavanju problema, vizuelne i prostorne orijentacije.

Dete rođeno i odraslo na Trkalištu. Opreznim i pažljivim koracima osvajao je deo po deo tog velikog dvorišta za decu. Za Vuka se vezuje spretnost u svakom pogledu. Kao dvogodišnji dečak, fascinirao je prolaznike vozeći narandžasti auto – bubu. Brz, okretan, šarmantan, jurio je izazivajući prolaznike da ga prate pogledom i snimaju telefonom.

Potom ide biciklistička faza. Faza u kojoj je razvijao akrobatiku. Vožnja bez ruku, vožnja na jednom točku, vožnja po stepenicama, proklizavanje…Brojne staze na Trkalištu su bile kao male piste za virtuoza biciklistu. Savršena orijentacija, veština, ravnoteža preciznost na delu! Vuk je učestvovao na takmičenjima iz saobraćaja i na biciklističkim poligonima a poseban rezultat je postigao na onom koji je organizovao Sinalco. Tada je bio najbrži u slalom biciklističkoj trci, pobedivši sve pa čak i profesionalnog francuskog biciklistu, osvojivši prvu nagradu – Sinalco bicikl.

Tokom prve godine srednje škole postao je član hemijske sekcije, u okviru koje se prvi put susreo sa istraživačkim i laboratorijskim radom. Učestvovao je u istraživanju koncentracije teških metala u rekama Srbije, kroz koje je, pored same hemije, zavoleo i njenu praktičnu primenu. Iskustvo rada u laboratoriji dodatno je produbilo njegovu radoznalost i podstaklo ga da se prijavi za program hemije u Istraživačkoj stanici Petnica.

Pored intenzivnog rada i učenja, seminar u Petnici doneo mu je nova poznanstva i prijateljstva, ali i mnogo lepih trenutaka kojih se kasnije često i rado sećao.

Vuk je radost koja korača. Njegov vedar duh i smisao za humor su ga činili osobom sa kojom se uvek najglasnije smejete. Smeh je odjekivao njegovim razredom u Šabačkoj gimnaziji dok je između časova smišljao imitacije profesora, učenika, glumaca, pevača… Umeo je da uhvati nečiji pokret, glas ili grimasu i pretvori ih u malu predstavu za ljude oko sebe. Taj njegov dar odveo ga je na gimnazijsko takmičenje ,,Šega’’, gde se sa društvom publici predstavio kroz evrovizijski nastup Konstrakte.

Kao član dramske sekcije, Vuk je zaigrao u predstavi ,,TABULA RASA’’, donoseći na scenu onu istu vedrinu i spontanost po kojima su ga svi poznavali. Predstava je od prve ideje do konačne realizacije bila plod zajedničkog rada grupe mladih Šapčana, a njihova zamisao svoj puni život dobila je na Velikoj sceni Šabačkog pozorišta, na kojoj je nagrađena gromoglasnim aplauzom publike.

Vuk je često umeo da kaže da u životu želi da se bavi nekim konkretnim, a ne apstraktnim poslom. To ’’konkretno’’ predstavljalo je za njega umeće čoveka da nešto stvori sopstvenim rukama. Njegova mašta i znatiželja nalazile su uporište u fizici, kroz koju je otkrivao zakonitosti procesa i pojava koje su ga okruživale. Obožavao je da popravlja stvari, istražuje i razume kako one rade, a spoj njegove radoznalosti i veštih ruku činio ga je omiljenim i najboljim majstorom u porodici.

U fizici je pronalazio odgovore na pitanja koja je odmalena postavljao svetu oko sebe, pa je izbor Elektrotehničkog fakulteta bio prirodan nastavak njegove potrebe da otkriva, razume i stvara. Pored intezivnih angažovanja na svim poljima njegovog interesovanja, ispiti su se polagali jedan za drugim a treća godina ETF upisana na budžet, na vreme.

Avion, pogon letilice i aerotunel. Kakve to ima veze sa Vukom? Velike.

Pored svih ispita na fakultetu, Vuk je na pitanje šta ima novo, uvek prvo odgovarao šta su novo uradili u BeoAviji, studentskoj organizaciji Mašinskog fakulteta koja se bavi projektovanjem i proizvodnjom različitih tipova bespilotnih letilica. Za njega, to nije bila obična vannastavna aktivnost, to je bilo ostvarenje njegovih dečačkih želja i kulminacija svih odgledanih emisija i pročitanih tekstova o avionima. Radio je na konstrukciji motora bespilotne letilice SUP, koja je posle višemesečnog rada i posvećenosti predstavljena na međunarodnom takmičenju New Flying Competition 2025 u Hamburgu.

Ponos u njegovim očima kada je pokazivao timsku jaknu bio je ogroman, kao i utisci sa timskih sastanaka, probnih letova i odlaska sa ekipom u Pariz na Međunarodni sajam vazduhoplovstva i svemira.

Svoju kreativnost i veseo duh, Vuk je početkom 25-e odlučio da pretoči u muziku. Ne govoreći nikom, kupio je svoju prvu miksetu i pun sreće krenuo da uvežbava tonove i kombinuje pesme svih žanrova koje je voleo da sluša, a bilo ih je…. Bez straha od odbijanja, išao je od lokala do lokala tražeći priliku da pokaže šta on to ume. Od prvog nastupa u ZaZ-u i treme da li je to zvučalo loše, nije mu trebalo puno vremena da dobije stalni aranžman, nastupa u Informbirou, KST, L’Entrecôte, dobija pozive na rođendane, proslave, organizuje žurke…

Ipak, njegovi omiljeni nastupi bili su u Enigmi, za posebnu publiku, njegove drugarice i drugove iz odeljenja, koji su prvi, a i poslednji put imali priliku da čuju DJ Wolf-а.

A onda….

Vuk je teško povređen 27.04.2026. u saobraćajnoj nesreći koja se desila na auto putu Šabac-Ruma, kada je vozač vozeći u suprotnom smeru, direktno udario u vozilo u kojem se on nalazio. Tada su se ugasila tri mlada života njegovih saputnika, a Vuk je sa višestrukim teškim telesnim povredama prebačen u šabačku bolnicu, a kasnije u Urgentni centar u Beogradu.

Ta nesreća je pokrenula neočekivan broj dobrih ljudi u borbi da se Vuku da šansa za život i da se bar delimično ispravi nepravda koja naneta nesretno nastradalim mladim ljudima. Preko šest stotina dobrovoljnih davalaca je dalo krv u Beogradu, Šapcu, Vršcu i Valjevu, od toga preko 130 je dalo prvi put. Vuk je preživeo četiri teške operacije i proveo je 78 dana u UKC Srbije i bolnici u Šapcu. Imao je najbolji mogući medicinski tretman doktora i medicinskog osoblja i bio je njihov junak i medicinski fenomen. Njegovu borbu i zdravstveno stanje svakodnevno je pratila i od srca podržavala široka zajednica njegovih prijatelja, kolega i sugrađana širom Srbije. Njegova borba je bila i njihova borba, svaki njegov napredak bio je i njihova mala pobeda i nada da postoji pravda. Sa nestrpljenjem su očekivali njegov oporavak i nadali mu se na fakultetu, u komšiluku, u gradu, za DJ pultom…Drugog dana po izlasku iz bolnice, iznenada, nakon 80 dana vučje borbe, uz neverovatan napredak koji je napravio, preminuo je u svom domu od posledica tromboembolije.

Nikada nećemo dobiti odgovor na pitanje – Zašto?

Suočeni sa najdubljim bolom, doneli smo odluku da pretopimo nepodnošljivi besmisao u živu uspomenu i svetionik, gradeći dane ispunjene delima na koja bi on bio ponosan.

O Vuku

Klikni na plod da otvoriš priču.